Timacum Minus

Утврђење

Утврђење Timacum Minus саграђено је на релативно равном терену. Правоугаоне је основе, димензија 144 x 112 m и укупне површине око 2 hа.

Изградња првог земљаног утврђења везује се за период од средине до краја I века (фаза I). Трагови најстаријег утврђења са дрвеним кулама регистровани су на сектору западне капије. Изградили су га припадници кохорте Cohors I Thracum од земље и палисада. Најстарије утврђење било је окружено одбрамбеним ровом – fossa. Остаци рова евидентирани су дуж источног бедема утврђења. Источна страна утврђења уједно је и најближа реци Бели Тимок.

Прво камено утврђење правоугаоне основе саграђено је почетком II века, а његови трагови регистровани су на сектору западне капије, на северозападном и североисточном углу утврђења. Само утврђење је било правоугаоног плана, са заобљеним угловима, димензија 144 x 112 m (фаза II). Саграђено је од камена и речних облутака који су везани малтером. Четвороугаоне куле саграђене су са унутрашње стране бедема. Археолошки је истражена западна капија утврђења (porta principalis sinistra) ширине 3 m. Улаз је био чуван помоћу две квадратне куле постављене са унутрашње стране бедема. Дуж линија источног и западног бедема постављене су исте квадратне куле између углова и капија утврђења. Изградња ове фортификације везана је за градитељску делатност императора Трајана (98–117. год.). У утврђењу је посведочен боравак кохорте Cohors II Aurelia Dardanorum, основане највероватније у време Марка Аурелија (161–180. год.).

Следећа фаза изградње Timacum Minus-а односи се на обновљено утврђење са новоизграђеним дефанзивним квадратним кулама (фаза III). Време изградње повезује се са обновом фортификације после првих готских упада на територију провинције Горње Мезије средином III века у време императора Трајана Деција (249–251. год.). Овај слој је регистрован на сектору западне капије, дуж западног бедема и на сектору јужне капије. Археолошки материјал из овог слоја типичан је за период III и прве половине IV века. Новоизграђене дефанзивне куле су избачене са спољне стране линије бедема. Карактеристика ове фазе је зидање бедема блоковима од сивог пешчара и сполијама, архитектонским мермерним елементима са старијих грађевина. Услед ургентности и недостатка квалитетног камена за ојачање бедема утврђења, коришћени су и надгробни споменици са старије некрополе (II–III век). У овој фази евидентирана је и обнова западне и јужне капије утврђења. Резултати археолошких истраживања на западном и северном бедему као и на северозападном углу указују да је у овој фази 16 до 20 кула бранило утврђење. Јужна капија (porta praetoria) саграђена је од великих блокова пешчара у техници сухозида. Сачувана је до висине која омогућава успешну реконструкцију. Посаду утврђења и даље чине војници кохорте Cohors II Aurelia Dardanorum све до последњих деценија IV века.

Последња обнова утврђења била је крајем IV века. Нова фортификација са ојачаним бедемом и избаченим кулама у техници opus mixtum везује се за време владавине Валентинијана и Валенса (364–375. год.). Обнова је регистрована на северном, западном и јужном бедему као и на угловима утврђења. Трагови обнове огледају се и у прикупљеном археолошком материјалу. Капије утврђења су затворене уз помоћ новоизграђених великих кула (фаза IV). Нови бедем, ширине 2 m, постављен је уз постојећи камени бедем. Утврђење је страдало вероватно у хунској најезди 441. године. Досадашњим археолошким истраживањима није регистрована обнова утврђења након овог разарања.

Најмлађи хоризонт налазишта у Равни је средњовековно насеље вероватно из X века. Ово је утврђено на основу гробних налаза са оближње некрополе на локалитету Слог. Археолошки материјали и антрополошке анализе показују да је на њој сахрањиван словенски живаљ у периоду од краја IX до краја XI века. Евидентирани налази уломака керамике из унутрашњости утврђења Timacum Minus-а указују да је ово насеље обновљено у периоду XII и XIII века.

Истражени објекти

Грађевина у централном делу утврђења (horreum)

У централном делу утврђења налази се објекат правоугаоне основе који је јужном фасадом излазио на северни портик главне улице правца исток-запад (decumanus). Изграђен је у техници opus mixtum, комбинацијом камена и редова опеке који су везани кречним малтером. Грађевина има зидове ојачане пиластрима који су носили горњи спрат. Оријентација зграде је исток-запад. Улога објекта је још увек нејасна иако се претпоставља да је реч о житници (horreum). С обзиром на резултате геофизичке проспекције неистражених делова објекта, није искључено да се ради о згради административно-војне управе Timacum Minus-а (principia). Грађевина датира из IV века.

Кружни археометалуршки објекат

Грађевина кружног облика са кружним базеном у средини пречника 6 m истражена је у североисточном унутрашњем углу утврђења. Објекат је изграђен од камена везаног кречним малтером. Регистрован је под од хидрауличног малтера. Намена раванског утврђења повезује са металуршким активностима, па се претпоставља да је овај објекат (cisterna) служио за флотацију руде и сепарацију сребра и злата. О томе сведоче прелиминарне археометалуршке анализе узорака. Трагови металуршке активности, ливења и ковања гвожђа евидентирани су и на секторима северне и јужне капије утврђења.

Јужна капија (porta praetoria)

Архитектонски најзанимљивија, јужна капија утврђења очувана је у великој мери и има све потребне елементе за реконструкцију, истиче се посебном техником изградње. Сачињена је делом од монументалних блокова пешчара у техници сухозида што указује да су је изградили локални зидари. Ова јединствена римска капија има четири грађевинске фазе. Капија фланкирана кулама правоугаоне основе изграђена је, највероватније, крајем III века. Најмлађа фаза живота на сектору јужне капије утврђења Timacum Minus-а завршила се средином V века.

Римско купатило (Терме I)

Североисточно од утврђења, на обали Белог Тимока, истражен је објекат Терме I. Ово римско купатило у свом склопу има apodyterium – свлачионицу са источне стране грађевине. На њу се наставља млако загрејана просторија (tepidarium). Са њене десне стране су две јаче грејане просторије (caldaria) које су повезане са ложиштем (praefurnium). Са јужне стране објекта је хладно купатило (frigidarium) са базеном. Терме I су саграђене од ломљеног камена и речних облутака везаних кречним малтером. Купатило је подигнуто у II веку, а у употреби је било све до краја IV века.

Грађевина са хипокаустом (Терме II)

Грађевински објекат са системом подног грејања, хипокаустом, делимично је истражен. Налази се југозападно од утврђења. Објекат није у целости истражен и није могуће поуздано дефинисати његову функцију. Претпоставља се да је ово још једно јавно купатило. Са јужне стране објекта, откривене су две апсиде (већа и мања) изграђене од камена и облутака везаних малтером. Делимична истраженост отежава и прецизније датирање овог објекта, али се генерално опредељује у период II-III века.

Истраживања Timacum Minus-a

Прва истраживања

Утврђење на обали Белог Тимока, код села Равна, надомак Књажевца поистовећено је са римским Timacum Minus-ом подигнутим средином I века н.е. Прве податке о њему забележио је лекар Стеван Мачај, физикус књажевачког округа. У свом раду „Грађа за топографију округа Књажевачког“ из 1866. године помиње старине у Равни. Осим што је оставио прве писане податке о овом утврђеном граду, Мачај је усмерио још једног истраживача старина ка Timacum-у.

Етнограф и путописац Филип Феликс Каниц је у друштву Стевана Мачаја посетио Timacum Minus. Том приликом је забележио да је уверен да се налази на једном римском каструму. Каниц је своја запажања објавио 1892. године у књизи “Rӧmische Studien in Serbien” („Римске студије у Србији“).

Пионирске епиграфске радове, везане за раванско утврђење, објавио је уредник берлинског “Corpus Inscriptionum Latinarum” („Корпус латинских натписа“), Алфред Домашевски, који је посетио Књажевац 1866. године.

У свом научном раду „Књажевачки округ (са картом)“ (Гласник Српског ученог друштва, књ. XLIX, Београд 1881, 53–124) генерал Јован Мишковић детаљније је прерадио и допунио податке о раванском каструму које је за собом оставио др Мачај.

Почетком XX века о „граду Равни“ пише лингвиста и антропогеограф Маринко Станојевић, родом из Јаковца. У својој књизи „Тимок“, 1940. године објављује податке о налазишту у Равни и осталим античким споменицима књажевачке области.

Кључни моменат у историји истраживања Timacum Minus-а је сарадња између Антуна фон Премерштајна из Аустријског археолошког института и професора Београдског универзитета Николе Вулића. У периоду између 1899. и 1902. године започета су прва археолошка истраживања раванског утврђења. Резултати истраживања објављени су средином двадесетог века у часопису Споменик Српске Краљевске Академије, бр. XCVIII. Никола Вулић руководио је истраживањима све до почетка Другог светског рата. Сарадник проф. Вулића био је директор Нишког музеја Александар Ненадовић. Већи део покретног археолошког материјала са ових истраживања и данас се чува у нишком музеју.

Почетак систематских археолошких истраживања

Након вишедеценијске паузе у другој половини XX века, започета су прва систематска истраживања Timacum Minus-а. Под руководством др Петра Петровића 1975. године Археолошки институт из Београда и Завичајни музеј Књажевац започели су прву кампању археолошких истраживања. Светозар Јовановић, кустос археолог Завичајног музеја Књажевац, пружио је велики допринос у реализацији ових истраживања.

Године 1991. реализована су истраживања у оквиру пројекта међународне сарадње YU-USA “Metallurgy and military organization at Roman Ravna” („Металургија и војна организација на римској Равни“). Сарадници са америчке стране били су са Универзитета из Мичигена и Олбанија.

У периоду од 1994. до 1996. године извршена су прва заштитна ископавања приликом реконструкције локалног пута Равна–Дебелица. На оближњем брегу Слог откривене су позноримска и средњовековна некропола. Упоредо са истраживањем раванске некрополе одвијала су се ископавања јужне капије утврђења (porta praetoria).

Након дужег прекида археолошких истраживања 2008. године, реализована су нова заштитна ископавања.

Захваљујући успешној сарадњи Археолошког института из Београда, Завичајног музеја Књажевац и Римско-германске комисије Немачког археолошког института из Франкфурта на Мајни, 2010. године реализована је геофизичка проспекција локалитета. 

Током 2013. и 2014. године настављена су заштитна истраживања некрополе Слог.

Природне карактеристике околине Timacum Minus-а

Област шире околине археолошког налазишта Timacum Minus-а припада Тимочкој крајини, односно централно–балканској регији. Природну границу на истоку и југоистоку представља масив Старе планине док је на западу и северозападу књажевачко подручје ограничено кречњачким планинама – Тресибабом, Озреном са Девицом, Слеменом и Крстацем. На овим теренима честе су појаве карста: понорнице, вртаче, пећине и леденице. На југу ове области су Сврљишке планине, а са северне стране је планина Тупижница (Ласовачка планина). Природна граница на северу је Вратарничка клисура. Планине које се простиру на овом подручју припадају карпатско–балканским планинама. Ове планине су разноврсног геолошког састава услед чега се јављају бројне руде.

Рељеф књажевачког краја припада области Горњег Тимока и представља тип „шах рељефа“ у ком се смењују котлине и долине са планинама. Долина Белог Тимока испресецана је огранцима Старе планине, Тресибабе и Тупижнице. Ове планине познате су по својим ловиштима.

Источно од Тимока је масив Старе планине који представља природну границу према Бугарској.

Књажевачки крај одликује развијена хидрографска мрежа. Најзначајније место има река Бели Тимок на чијој је обали формирано насеље Timacum Minus. Бели Тимок чине Сврљишки и Трговишки Тимок.

Рудне наслаге карактеришу читаву долину Тимока. Ово подручје обилује лежиштима угља и рудама метала. Најзаступљенији метали су: бакар, злато, сребро и гвожђе.

Некрополе

Трагови најстарије некрополе из периода I–III века откривени су западно од утврђења на локацији Слог. На овом локалитету истражен је и део касноантичке некрополе из друге половине IV и прве половине V века.

Некропола становника Timacum Minus-а из периода II–III века није истражена, али су сачувани њени камени надгробни споменици. Они су средином III века, у време велике опасности због упада варвара и Гота на територију Царства, послужили као грађевински материјал за ојачавање бедема утврђења.

У близини утврђења, истражен је мањи део биритуалне некрополе (покојници су сахрањивани и кремацијом и инхумацијом) са краја III и почетка IV века.

На локацији Слог, у слоју изнад античке некрополе, откривени су остаци средњовековног гробља из периода IX–X века. Археолошки материјал пронађен у некрополи указује да је у њој похрањен словенски живаљ.

Веровања и ритуали

Антички народи остављали су за собом трагове материјалне културе, али и одјеке својих веровања и надања. Анализа археолошких материјала са некрополе Слог, која је делимично истражена, а налази се у близини утврђења Timacum Minus, дала је податке о погребном ритуалу и постојању култа мртвих код становника касноантичке и средњовековне Равне.

Некропола Слог је коришћена дуг временски период. Најстарији истражени гробови су из периода I–III века. Житељи античке Равне настављају да користе старији култни простор и у касној антици током друге половине IV и прве половине V века. Најмлађи слој ове некрополе потиче из периода IX–X века. Новијим археолошким истраживањима, уочен је и старији хоризонт средњовековног сахрањивања из VII–IX века.

На касноантичкој некрополи Слог преовлађује скелетно сахрањивање. Покојници су у лежећем положају, оријентисани углавном запад-исток, са главом на западу. Гробна јама је најчешће правоугаоне или елипсоидне основе. Надгробне конструкције су, нажалост, оштећене укопавањем средњовековних гробова. Анализом добијених резултата археолошког ископавања некрополе, потврђене су три хронолошке фазе сахрањивања. У њима се уочава промена социјално-економског статуса похрањеног становништва.

Прва фаза некрополе потиче из времена процвата насеља Timacum Minus-а (350–380. год.). Покојници су сахрањивани са луксузним гробним прилозима и личним предметима. Накит покојника, стаклене посуде и новац као прилози у гробовима осликавају овај просперитетни период. У гробовима жена најчешће је проналажен накит – ниске од перлица, минђуше и наруквице, израђени у локалној радионици или у неком оближњем, већем занатском центру. У гробовима мушкараца пронађени су делови појасних гарнитура, док су у једном гробу пронађене копче војних сандала, фибуле, стаклене посуде и новац.

Осим остатака материјалне културе, у гробовима касноантичке некрополе Слог, забележени су и трагови погребног ритуала. У првој фази сахрањивања констатован је обичај полагања посуда у гроб покојника. Овај обичај повезан је са паганским веровањем да су живи у обавези да својим прецима обезбеде храну и пиће. То су уједно предмети које ће покојник користити и након смрти. Керамички и стаклени пехари, керамички крчази и лончићи обично су полагани испод стопала покојника. У овој фази сахрањивања, уочен је обичај ритуалног ломљења посуда на гробу покојника. Посуде су коришћене приликом погребне гозбе и током празника посвећених мртвима.

Поред ових посуда предвиђених за жртву покојнику, најчешће су у женске гробове, полагани и тоалетни сетови. Стаклена бочица и балсамаријум смештени уз покојницу са надом да ће их користити и на неком другом свету.

Обичај полагања новчића у гробове покојника констатован је и у првој (350–380. год.) и у другој фази (380–410. год.) сахрањивања на некрополи Слог. Новчић у руци покојника служи за плаћање прелаза преко реке Ахеронт чамџији Харону.

Током друге фазе сахрањивања на некрополи Слог (380–410. год.), задржао се обичај полагања пића и хране у гроб. У два гроба уочени су трагови култа мртвих у виду полагања јабуке са забоденим новчићима и у виду полагања јајета као гробног прилога. Јабука симболише вечну младост и ускрснуће, а јаје виталну енергију и рађање новог живота. Као гробни прилог, јаје се често користило као храна која даје снагу за пут у оностраност.

Осим присутне старе погребне традиције током друге фазе сахрањивања, уочавају се извесни елементи варваризације у погребном ритуалу. Ово се објашњава присуством федерата у римској војсци крајем IV века. Војничке трупе федерате састављене од Источних Германа и Алана боравиле су и у тимочкој области. Ритуал полагања трослојних чешљева од јеленског рога поред главе покојника повезује се управо са овим новопридошлим помоћним јединицама римске војске. Истражени ратнички гробови ове фазе осликавају немирне историјске догађаје у другој половини IV века. Уопштено гледано, гробни прилози ове фазе су оскуднији у односу на претходну фазу сахрањивања, што одговара општем осиромашењу насеља у Равни.

Ритуал полагања змије у гроб покојника констатован је и у првој и у другој фази сахрањивања касноантичке некрополе Слог, као и на средњовековној некрополи Слог. Уобичајен атрибут бога Диониса је змија. Дионис, овенчан венцом од змија, својим поклоницима нуди исцељење и васкрснуће. Симбол змије се повезује још и са богом Асклепијем и трачким божанством Сабазијем. Бог лекарске вештине, Асклепије, носи штап око којег је обавијена змија. Симболичне животиње, оријенталног божанства Сабазија, су корњача, гуштер, жаба, ован и змија. По својим особинама близак богу Дионису, Сабазије поштоваоцима нуди препород. У римском насељу Timacum Minus посведочено је присуство живља трачког порекла. Као поклоници Сабазија, становници у античкој Равни су у погребни ритуал вероватно укључили елементе његовог култа.

У последњој фази сахрањивања касноантичке некрополе Слог, која је датирана у прву половину V века (410–450.год.) уочава се јасна промена у погребном ритуалу. Сахрањено становништво је углавном без гробних налаза што указује да је у овој фази популација христијанизована, али и да је насеље у Равни рурализовано. Пагански преобраћеници су у духовној култури чували своја стара веровања и митове. У материјалним остацима последње фазе касноантичке некрополе Слог нема више трагова „варварског“ култа мтрвих. Хунско разарање 443. године погађа и Timacum Minus. Касноантичка некропола Слог је, вероватно, била у употреби извесно време након ове деструкције.

Најмлађи слој некрополе Слог потиче из периода IX–X века. Формирани на старијем култном простору, тик изнад старије касноантичке некрополе, средњовековни укопи делимично су оштетили касноантичке гробове. Покојници су сахрањивани у укопаним ракама без гробне конструкције. Полагани су на леђа, у опруженом положају са различито постављеним рукама. Оријентисани су у правцу исток-запад са главом постављеном на западу. Похрањено становништво је сахрањивано са накитом, украсима за одећу али и са предметима које су свакодневно користили (алатке, оружје, брус, кресива). Упадљиво је присуство старијих, „паганских“ обичаја у виду полагања посуда за пиће и храну у гроб покојника. Најближи прилажу храну и пиће да би покојнику олакшали пут у вечно обитавалиште. Обичај ритуалног ломљења посуда изнад гроба, који је забележен и на касноантичкој некрополи Слог, евидентиран је и на средњовековној некрополи. Чест обичај у ритуалима прелаза који се бележи у оквиру српске митологије, магијско разбијање посуда, присутан је у погребном али и свадбеном култу. Сврха разбијања посуда је да се разбије зло као и да се обезбеди покојнику мир и спокој на оном свету. Једно од објашњења ове култне радње је да се „разбијањем“ посуда покојникова душа умирује и тако не може да нашкоди сродницима. Још један заједнички обичај за обе некрополе је полагање јајета у гроб. Јаје као симбол обнављања живота пружа наду у васкрсење. У српским народним веровањима јаје штити од урока и често се користи у обичајима који поспешују здравље.

У култу мртвих, средњовековних становника Равне, присутан је и обичај погребне гозбе – даће. У слоју гарежи, изнад једног гроба, пронађени су остаци костију свиње и кокоши који илуструју овај обичај. Још један ритуал типичан за словенске средњовековне некрополе, присутан на некрополи Слог, је паљење обредних ватри у близини гроба. Део запаљене обредне ватре полаже се у саму гробну раку. Ватра својим пламеном прочишћује, уништава зло и штити од злих демонских бића.

У пар гробова констатован је ритуал ограђивања покојника камењем. Веровало се да је на тај начин преминули заштићен. Овај обичај је дуго присутан у словенској традицији. Камен, симбол непролазности, као да гарантује вечно трајање душе умрлога. У српској народној религији развијен је култ камена за који се верује да је стан вишег бића или душе преминулога. Као безлично божанство, камен има амбивалентну природу, повезује се са хтонским али и са ревитализујућим својствима.

Ритуално полагање змија у гробове уочава се и на касноантичкој и у раносредњовековној некрополи Слог. Змија као култно, хтонско биће штити покојника и чува сам гробни простор. Својим двозначним симболизмом змија у себи уједињује смрт и живот. Повезује се са царством мртвих, али и са идејом поновног рођења. У српској митологији змија заузима значајно место. Приписују јој се многе магијске моћи – штити кућу, поља, стоку, благо, исцељује и гарантује плодност. Под утицајем аутохтоних веровања и трачко-диониске културе, средњовековно становништво похрањено на некрополи Слог је, иако христијанизовано, очувало традицијски старије ритуале везане за култ змије.

Посебно култно место, некропола, гробље, одувек је било линија између оностраног и овостраног, место растанка и последњег поздрава. Човекова вера и нада у живот након смрти исказивана је кроз погребни ритуал. Ови обичаји покојнику обезбеђују смирај душе. Елементи култа са некрополе Слог илуструју обреде којима је становништво античке и средњовековне Равне прибегавало како би на достојан и брижан начин последњи пут испратило своје вољене и олакшало им „прелаз“ границе између два света.

Саобраћајнице

Најзначајнији антички пут који пролази кроз област Тимока је Via Lissus–Naissus–Ratiaria. Овај пут представља важну везу између Подунавља и Јадранског мора. Још један важан пут који је укључивао долину Тимока је пут Naissus–Serdica. Поменути пут је водио ка Нишу одакле се рачвао ка Белој Паланци (Remesiana) и Пироту (Turres).

Два најважнија раскршћа у тимочкој области налазе се на ушћу Тимока у Дунав на северу и код ушћа Сврљишког у Трговишки Тимок на југу. Ове раскрснице повезивале су два већа римска пута Viminacium–Ratiaria и Naissus–Ratiaria. Код Прахова (Aquae) на северу, спајали су се тимочки и дунавски пут. Код Књажевца на југу, путеви су се рачвали у више праваца: ка југу и југоистоку (Ниш и Пирот), северу (долина Црног Тимока), западу (долина Мораве) и истоку (Арчар).