Етнологија

Привреда

Етнолошка поставка почиње збирком предмета везаних за домаћу радиност књажевачког краја. Значајно место у традиционалном животу заузима женска домаћа радиност везана за израду текстилних предмета покућства и народне ношње. Од прераде сировине до ткања, све се обављало у оквиру домаћинства. Да би се конопља и вуна прерадиле, употребљавана су разна помагала: трлица, гребена, вретено, коленике, разне врсте преслица, мотавило, јеленче и др., а за ткање – хоризонтални разбој.

Већина ових предмета се налазе у витринама на почетку изложбеног простора. Основне тканине покућства биле су простирке и прекривачи – „покровица“, черга, поњава, а израђиване су и остале тканине за покућство, разне врсте ћилима, поред осталих и пиротске врсте. Карактеришу се богатством техника, колорита и разноврсних орнамената – геометријских, зооморфних и вегетабилних. У привредном погледу, са антропогеографског становишта, књажевачки крај се може поделити на планински (брдовити) и равничарски део, односно на три целине: Тимок, Заглавак и Буџак.

• 

• 

• 

• 

  +3

*сви предмети су из периода између XIX и XX века

Висински разуђен и брдовит терен пружао је повољне услове за развој сточарства, посебно овчарства. Обронци околних планина и брда били су плодно тле за гајење лозе, воћа и ратарских култура, док је плодна долина Тимока погодовала житарицама и баштованлуку. Књажевачки крај био је познат по извозу оваца и коза, вуне и коже, качкаваља, ораха, пасуља, вина и угља. У насељима на планинама углавном се живело од сточарства, посебно овчарства. Стада су бројала и по сто оваца. Овце су чуване на „бачији“ – пастирском стану, где су млеко прерађивали у сир или га на мандрама прикупљали и прерађивали у качкаваљ.

Пољопривреда је све до најновијег времена била основна привредна делатност. Главна жита била су раж, овас, а ређе пшеница и јечам. Кукуруз је доста сејан, а веома добро развијено је било и воћарство. У витринама су изложени предмети који су се користили у привреди књажевачког краја, као што су: прапорци, самар, раоник, рало. Виноградарству је увек поклањана одговарајућа пажња и било је развијено у оним селима где су природни услови то дозвољавали. Око 1880. године филоксера („сушибуба“) уништила је домаће сорте. Почетком XX века обновљени су виногради, а у обради и преради грожђа примењена је нова технологија. Основана је Земљорадничка задруга 1927. године, а после годину дана подигнут је Подрум. Предмети карактеристични за виноградарство су: мерни инструмент „широмер“, балон за вино, буклија и џибан.

Занати

Следећи део изложбе везан је за занате у књажевачком крају крајем XIX и почетком XX века. Књажевац је имао 450 различитих занатлија крајем XIX века. Након ослобођења од Турака, варош је имала удружење у еснафе, 15 механџија, 12 трговаца и више од 50 занатлија (ћурђија, абаџија, мутавџија, грнчара, кујунџија, терзија, свећара, ћерамџија, дунђера, туфегџија, ковача и других). Новији занати појавили су се тек почетком XX века (кројачи, столари, сајџије, обућари, лимари, опанчари, лекари, бербери, златари, лицидери). Нагло почиње да се развија терзијски и абаџијски занат из којих се временом развија кројачки занат. Кројачки занат јавља се већ од двадесетих година XX века. У етнолошкој поставци постављени су предмети везани за кројачки занат и то су: ћурчијски алат, калупи за шубару, кројачка лутка, ћимбар (метални алат за затезање платна, мушки кожух). Ћурчијски занат је веома стар у књажевачком крају. Од 1910. године до почетка Другог светског рата производња је била на врхунцу. Развој овог заната је посебно погодовао велики узгој стоке у околини Књажевца, нарочито коза и оваца. Ћурчије су кожу куповали од касапа из града и околних села и сами је обрађивали. Правили су мушке и женске опаклије, бунде, кожухе, шубаре, гуњеве, капе.

• 

• 

• 

• 

  +8

*сви предмети су из периода између XIX и XX века

У наредној витрини су постављени предмети везани за обућарство које се развијало почетком XX века. Изложени су калупи за обућу, обућарски алат. Опанчари се у Књажевцу први пут помињу 1876. године. Опанчарски еснаф је био један од највећих на овом простору. Опанци се израђују ручно, од говеђе или телеће коже. У почетку се правио пресни опанак, од сирове коже. Израђивали су га сами сељаци, па и жене на селу. Због штетности преношења заразе и незадовољства правих опанчара, сирови опанци су забрањени. Облик пресног опанка је задржан, само је коришћена штављена кожа. Чувени опанчар у Књажевцу био је Драги Милосављевић, који је за свој рад награђен на Светској изложби у Лондону 1907. године.

Рударство

Следећа индустријска грана која је представљена је рударство.

У другој половини XIX века у књажевачком крају отварају се два рудника угља – рудник Подвис 1884. и Добра срећа у Вини 1896. Почетком XX века на књажевачкој територији отворена су још четири рудника угља, и то у Вини, Подвису, Влашком Пољу и у Дубрави. Први власник рудника у Вини био је ковач из Књажевца Стеван Сибиновић. Кућа у којој је данас смештен музеј била је у власништву породице Сибиновић. Зато су изнад улаза у дворишту биле постављене две фигуре од керамике. Једна је представљала рудара, а друга ковача. Рудар још увек стоји на месту. У витринама су постављене рударске лампе, фењери, карбидна лампа, чекић, трнокоп. Такође је било развијено и грнчарство. У изложбеном простору постављени су примери грнчарије са почетка XX века.

Насеља и куће

Даљи ток изложбе прате предмети везани за насеља и куће књажевачког краја. Околина Књажевца, са 86 насеља, није густо насељена. Села су се раније налазила далеко од путева. После ослобођења од Турака почиње пресељавање дуж путева и долине река. У планинским пределима, у Буџаку, преовлађује разбијени тип села, док су у Заглавку и долинама река села збијеног типа. Временом су људска станишта претрпела велике промене. Данашње пастирске колибе, налик на бурдеље (земунице), указују на изглед првобитних станишта, која су, преко талпаре, чатмаре, плетаре, старе и нове моравке, широм Србије градили вредни дунђери из Црвења и Жлна и доносили у свој завичај нове архитектонске елементе. Унутрашњи распоред просторија и покућства прилично је уједначен, главна просторија је „кућа“ или „ижа“, са огњиштем на средини. Ту су и пепелиште са „црепњама“, чивилуци и клинови о које се вешају разни керамички судови, „трпеза“ или „софра“, кашике, земљане посуде, дрвене панице итд. Кућа је подешена тако да се складно комуницира са собама и осталим одељењима. Ова збирка обухвата и предмете из годишње обредне традиције; црквени барјак из 1893. године, дарохранилицу и путир, ручно рађену керамику, црепуљу, софру, дрвену кашику, славски колач итд. Осим макете моравке из Горње Каменице, у витринама се налазе и макете амбара из Белог Потока, чатмаре из Зубетинца и Берчиновца, макета тора за стоку и макета воденице под сламом из XIX века.

• 

• 

• 

• 

  +7

*сви предмети су из периода између XIX и XX века

У последњем делу поставке налазе се предмети коришћени у народним обичајима и веровањима. Књажевачки крај богат је очуваним обичајима везаним за животни циклус појединца кроз религиозна веровања и обредну праксу која прати рођење, брак и смрт. Врхови планина и извори река одувек су сматрани природним светилиштима и стаништима различитих божанстава и митских бића. Предмети који чине ову збирку су: невестин венчић, лицидерско срце, свадбарска буклија, љуљка, коританце са ускршњим јајима, ритуални хлебови, прибор за бајање и Добромир, патуљак из племена Хопа.

Ношња

У продужетку поставке изложена је ношња XIX века у књажевачком крају. Ношња у Тимоку и Заглавку знатно се разликовала од ношње у области Буџака. Свака је имала своје специфичности и посебан развој. У Тимоку и Заглавку у XIX веку и првим деценијама XX века женску ношњу карактерисало је чешљање косе „у трвеље“ с умецима од вуне или конопље, покривање главе превезом- убрадачем, дугачка везана кошуља преко које је ношена сукња отворена целом дужином и горњи вунени хаљеци, међу којима се истицао зубун са богатим везом. Мушка ношња била је претежно од природног смеђeг сукна клашња. Чакшире „беневреке“ и „гуњче“ са рукавима употпуњавали су конопљана кошуља, вунени појас, шубара, богато орнаментисане двопређне чарапе и опанци. У Буџаку се, све до тридесетих година XX века, женска ношња одликовала дугачком платненом кошуљом, поврх које се облачило „сукно“- непросечена црна сукнена хаљина без рукава, ткана пречега и појас, на глави бела марама „забратка“. Мушка ношња израђивана је претежно од белог сукна и украшавана црним вуненим гајтанима. Преко одела огртала се кабаница са капуљачом коју су, као и кожне „скорње“ на целом књажевачком простору носили претежно чобани. У изложбеном простору су примери народне ношње у Тимоку и Заглавку са краја XIX и почетка XX века, то су: опанци, свакодневна ношња, женска хаљина „Литак“, копче (пафте-накит за женски појас), мушка кошуља, вунене рукавице, женска хаљина „зубун“, женска памуклија „грудњак“, мушка кошуља, женски зубун из Зубетинца XIX век, пафте са краја XIX века, двопређне чарапе.

• 

• 

• 

• 

  +8

*сви предмети су из периода између XIX и XX века

Први помен Гургусовца потиче из XV века. Записи из XVII века говоре о положају Гургусовца на Великом и Малом Тимоку, о турском утврђењу ограђеног палисадима, о варошици која има 46 турских и 120 хришћанских кућа, две џамије, две кафане, два хана и већину дрвених кућа. Турци су освојили Гургусовац 25. септембра 1436. године, а Срби га ослободили, и са осталих шест нахија, припојили га Милошевој Србији 1833. године, формирањем трговачко – занатске чаршије. На велико задовољство Гургусовчана, кнез Милош је 17. јануара 1859. године по повратку из Румуније, наложио да се спали и до темеља уништи злогласна Гургусовачка кула „Српска Бастиља“, а захвални грађани у његову част Гургусовцу су дали ново име – Књажевац. Законом о местима 1866. године Књажевац је проглашен варошким насељем. У XIX веку тече процес формирања грађанске класе. При томе се врши међусобно прожимање градског становништва и досељеног сеоског становништва, са свим одликама народне културе и патријархалног живота породице. Грађанску ношњу чини кошуља, марама-шамија, појас бајадер, дуга сукња, либаде, бареш трака ухваћена граном или столоватим прстеном, уз уплетене кике. Временом грађански сталеж прихвата нове материјале и кројеве европске моде. Мушку ношњу чине исти елементи, само европског кроја. То су памучна бела кошуља, панталоне од штофа, прслук, капутић – сако или фрак, шешир полуцилиндар. Фотографије града Књажевца прате ову поставку као и предмети који су красили градске куће; сет за чај, рам за огледало, двоглед, дечије играчке. Збирка градске културе обухвата и ношњу XX века, женску свечану хаљину и женски комплет који чине костим и тергал сукња, доњи веш и спаваћица за прву брачну ноћ.

Двопређне чарапе

Музеј двопређних чарапа Тимока из периода од XVIII до XX века, постоји као засебна целина у Завичајном музеју Књажевац и приказује део ове јединствене збирке.

Двопређне чарапе су изразити представници фолклорне „наивне“ уметности.

• 

• 

• 

• 

  +8

*сви предмети су из периода између XIX и XX века

Чарапе су рађене од домаће вуне у две боје, те су због тога добиле тај назив. Чарапе се плету од врха стопала према пети. Када се исплете стопало онда се плетиво наставља у горњиште, односно стопало се наглављује на горњиште. Стопало и горњиште чине јединствену целину.

У наставку, након народње ношње изложена је збирка која обухвата мушку и женску грађанску ношњу с краја XIX и почетка XX века у оквиру градске културе.