Etnološka postavka počinje zbirkom predmeta vezanih za domaću radinost knjaževačkog kraja. Značajno mesto u tradicionalnom životu zauzima ženska domaća radinost vezana za izradu tekstilnih predmeta pokućstva i narodne nošnje. Od prerade sirovine do tkanja, sve se obavljalo u okviru domaćinstva. Da bi se konoplja i vuna preradile, upotrebljavana su razna pomagala: trlica, grebena, vreteno, kolenike, razne vrste preslica, motavilo, jelenče i dr., a za tkanje – horizontalni razboj.

Većina ovih predmeta se nalaze u vitrinama na početku izložbenog prostora. Osnovne tkanine pokućstva bile su prostirke i prekrivači - „pokrovica“, čerga, ponjava, a izrađivane su i ostale tkanine za pokućstvo, razne vrste ćilima, pored ostalih i pirotske vrste. Karakterišu se bogatstvom tehnika, kolorita i raznovrsnih ornamenata – geometrijskih, zoomorfnih i vegetabilnih. U privrednom pogledu, sa antropogeografskog stanovišta, knjaževački kraj se može podeliti na planinski (brdoviti) i ravničarski deo, odnosno na tri celine Timok, Zaglavak i Budžak.

*Svi predmeti su iz perioda između 19. i 20. veka

Visinski razuđen i brdovit teren pružao je povoljne uslove za razvoj stočarstva, posebno ovčarstva. Obronci okolnih planina i brda bili su plodno tle za gajenje loze, voća i ratarskih kultura, dok je plodna dolina Timoka pogodovala žitaricama i baštovanluku. Knjaževački kraj bio je poznat po izvozu ovaca i koza, vune i kože, kačkavalja, oraha, pasulja, vina i uglja. U naseljima na planinama uglavnom se živelo od stočarstva, posebno ovčarstva. Stada su brojala i po sto ovaca. Ovce su čuvane na „bačiji“ - pastirskom stanu, gde su mleko prerađivali u sir ili ga na mandrama prikupljali i prerađivali u kačkavalj.

Poljoprivreda je sve do najnovijeg vremena bila osnovna privredna delatnost. Glavna žita bila su raž, ovas, a ređe pšenica i ječam. Kukuruz je dosta sejan, a veoma dobro razvijeno je bilo i voćarstvo. U vitrinama su izloženi predmeti koji su se koristili u privredi knjaževačkog kraja, kao što su: praporci, samar, raonik, ralo. Vinogradarstvu je uvek poklanjana odgovarajuća pažnja i bilo je razvijeno u onim selima gde su prirodni uslovi to dozvoljavali. Oko 1880. godine filoksera („sušibuba“) uništila je domaće sorte. Početkom XX veka obnovljeni su vinogradi, a u obradi i preradi grožđa primenjena je nova tehnologija. Osnovana je Zemljoradnička zadruga 1927. godine, a posle godinu dana podignut je Podrum. Predmeti karakteristični za vinogradarstvo su: merni instrument „širomer“, balon za vino, buklija i džiban.

Sledeći deo izložbe vezan je za zanate u knjaževačkom kraju krajem XIX i početkom XX veka. Knjaževac je imao 450 različitih zanatlija krajem XIX veka. Nakon oslobođenja od Turaka, varoš je imala udruženje u esnafe, 15 mehandžija, 12 trgovaca i više od 50 zanatlija (ćurđija, abadžija, mutavdžija, grnčara, kujundžija, terzija, svećara, ćeramdžija, dunđera, tufegdžija, kovača i drugih). Noviji zanati pojavili su se tek početkom XX veka (krojači, stolari, sajdžije, obućari, limari, opančari, lekari, berberi, zlatari, licideri). Naglo počinje da se razvija terzijski i abadžijski zanat iz kojih se vremenom razvija krojački zanat. Krojački zanat javlja se već od dvadesetih godina XX veka. U etnološkoj postavci postavljeni su predmeti vezani za krojački zanat i to su: ćurčijski alat, kalupi za šubaru, krojačka lutka, ćimbar (metalni alat za zatezanje platna, muški kožuh). Ćurčijski zanat je veoma star u knjaževačkom kraju. Od 1910. godine do početka Drugog svetskog rata proizvodnja je bila na vrhuncu. Razvoj ovog zanata je posebno pogodovao veliki uzgoj stoke u okolini Knjaževca, naročito koza i ovaca. Ćurčije su kožu kupovali od kasapa iz grada i okolnih sela i sami je obrađivali. Pravili su muške i ženske opaklije, bunde, kožuhe, šubare, gunjeve, kape.

*Svi predmeti su iz perioda između 19. i 20. veka

U narednoj vitrini su postavljeni predmeti vezani za obućarstvo koje se razvijalo početkom XX veka. Izloženi su kalupi za obuću, obućarski alat. Opančari se u Knjaževcu prvi put pominju 1876. godine. Opančarski esnaf je bio jedan od najvećih na ovom prostoru. Opanci se izrađuju ručno, od goveđe ili teleće kože. U početku se pravio presni opanak, od sirove kože. Izrađivali su ga sami seljaci, pa i žene na selu. Zbog štetnosti prenošenja zaraze i nezadovoljstva pravih opančara, sirovi opanci su zabranjeni. Oblik presnog opanka je zadržan, samo je korišćena štavljena koža. Čuveni opančar u Knjaževcu bio je Dragi Milosavljević, koji je za svoj rad nagrađen na Svetskoj izložbi u Londonu 1907. godine.

Sledeća industrijska grana koja je predstavljena je rudarstvo.

U drugoj polovini XIX veka u knjaževačkom kraju otvaraju se dva rudnika uglja - rudnik Podvis 1884. i Dobra sreća u Vini 1896. Početkom XX veka na knjaževačkoj teritoriji otvorena su još četiri rudnika uglja, i to u Vini, Podvisu, Vlaškom Polju i u Dubravi. Prvi vlasnik rudnika u Vini bio je kovač iz Knjaževca Stevan Sibinović. Kuća u kojoj je danas smešten muzej bila je u vlasništvu porodice Sibinović. Zato su iznad ulaza u dvorištu bile postavljene dve figure od keramike. Jedna je predstavljala rudara, a druga kovača. Rudar još uvek stoji na mestu. U vitrinama su postavljene rudarske lampe, fenjeri, karbidna lampa, čekić, trnokop. Takođe je bilo razvijeno i grnčarstvo. U izložbenom prostoru postavljeni su primeri grnčarije sa početka XX veka.

Dalji tok izložbe prate predmeti vezani za naselja i kuće knjaževačkog kraja. Okolina Knjaževca, sa 86 naselja, nije gusto naseljena. Sela su se ranije nalazila daleko od puteva. Posle oslobođenja od Turaka počinje preseljavanje duž puteva i doline reka. U planinskim predelima, u Budžaku, preovlađuje razbijeni tip sela, dok su u Zaglavku i dolinama reka sela zbijenog tipa. Vremenom su ljudska staništa pretrpela velike promene. Današnje pastirske kolibe, nalik na burdelje (zemunice), ukazuju na izgled prvobitnih staništa, koja su, preko talpare, čatmare, pletare, stare i nove moravke, širom Srbije gradili vredni dunđeri iz Crvenja i Žlna i donosili u svoj zavičaj nove arhitektonske elemente. Unutrašnji raspored prostorija i pokućstva prilično je ujednačen, glavna prostorija je „kuća“ ili „iža“, sa ognjištem na sredini. Tu su i pepelište sa „crepnjama“, čiviluci i klinovi o koje se vešaju razni keramički sudovi, „trpeza“ ili „sofra“, kašike, zemljane posude, drvene panice itd. Kuća je podešena tako da se skladno komunicira sa sobama i ostalim odeljenjima. Ova zbirka obuhvata i predmete iz godišnje obredne tradicije; crkveni barjak iz 1893. godine, darohranilicu i putir, ručno rađenu keramiku, crepulju, sofru, drvenu kašiku, slavski kolač itd. Osim makete moravke iz Gornje Kamenice, u vitrinama se nalaze i makete ambara iz Belog Potoka, čatmare iz Zubetinca i Berčinovca, maketa tora za stoku i maketa vodenice pod slamom iz XIX veka.

*Svi predmeti su iz perioda između 19. i 20. veka

U poslednjem delu postavke nalaze se predmeti korišćeni u narodnim običajima i verovanjima. Knjaževački kraj bogat je očuvanim običajima vezanim za životni ciklus pojedinca kroz religiozna verovanja i obrednu praksu koja prati rođenje, brak i smrt. Vrhovi planina i izvori reka oduvek su smatrani prirodnim svetilištima i staništima različitih božanstava i mitskih bića. Predmeti koji čine ovu zbirku su: nevestin venčić, licidersko srce, svadbarska buklija, ljuljka, koritance sa uskršnjim jajima, ritualni hlebovi, pribor za bajanje i Dobromir, patuljak iz plemena Hopa. 

*Svi predmeti su iz perioda između 19. i 20. veka

U poslednjem delu postavke nalaze se predmeti korišćeni u narodnim običajima i verovanjima. Knjaževački kraj bogat je očuvanim običajima vezanim za životni ciklus pojedinca kroz religiozna verovanja i obrednu praksu koja prati rođenje, brak i smrt. Vrhovi planina i izvori reka oduvek su smatrani prirodnim svetilištima i staništima različitih božanstava i mitskih bića. Predmeti koji čine ovu zbirku su: nevestin venčić, licidersko srce, svadbarska buklija, ljuljka, koritance sa uskršnjim jajima, ritualni hlebovi, pribor za bajanje i Dobromir, patuljak iz plemena Hopa. 

*Сви предмети су из периода између 19. и 20. века

Први помен Гургусовца потиче из XV века. Записи из XVII века говоре о положају Гургусовца на Великом и Малом Тимоку, о турском утврђењу ограђеног палисадима, о варошици која има 46 турских и 120 хришћанских кућа, две џамије, две кафане, два хана и већину дрвених кућа. Турци су освојили Гургусовац 25. септембра 1436. године, а Срби га ослободили, и са осталих шест нахија, припојили га Милошевој Србији 1833. године, формирањем трговачко – занатске чаршије. На велико задовољство Гургусовчана, кнез Милош је 17. јануара 1859. године по повратку из Румуније, наложио да се спали и до темеља уништи злогласна Гургусовачка кула „Српска Бастиља“, а захвални грађани у његову част Гургусовцу су дали ново име – Књажевац. Законом о местима 1866. године Књажевац је проглашен варошким насељем. У XIX веку тече процес формирања грађанске класе. При томе се врши међусобно прожимање градског становништва и досељеног сеоског становништва, са свим одликама народне културе и патријархалног живота породице. Грађанску ношњу чини кошуља, марама-шамија, појас бајадер, дуга сукња, либаде, бареш трака ухваћена граном или столоватим прстеном, уз уплетене кике. Временом грађански сталеж прихвата нове материјале и кројеве европске моде. Мушку ношњу чине исти елементи, само европског кроја. То су памучна бела кошуља, панталоне од штофа, прслук, капутић - сако или фрак, шешир полуцилиндар. Фотографије града Књажевца прате ову поставку као и предмети који су красили градске куће; сет за чај, рам за огледало, двоглед, дечије играчке. Збирка градске културе обухвата и ношњу XX века, женску свечану хаљину и женски комплет који чине костим и тергал сукња, доњи веш и спаваћица за прву брачну ноћ.

Muzej dvopređnih čarapa Timoka iz perioda od XVIII do XX veka, postoji kao zasebna celina u Zavičajnom muzeju Knjaževac i prikazuje deo ove jedinstvene zbirke.

Dvopređne čarape su izraziti predstavnici folklorne „naivne“ umetnosti.

*Svi predmeti su iz perioda između 19. i 20. veka

Čarape su rađene od domaće vune u dve boje, te su zbog toga dobile taj naziv. Čarape se pletu od vrha stopala prema peti. Kada se isplete stopalo onda se pletivo nastavlja u gornjište, odnosno stopalo se naglavljuje na gornjište. Stopalo i gornjište čine jedinstvenu celinu.

U nastavku, nakon narodnje nošnje izložena je zbirka koja obuhvata mušku i žensku građansku nošnju s kraja XIX i početka XX veka u okviru gradske kulture.