Завичајни музеј Књажевац

Завичајни музеј Књажевац налази се у Карађорђевој улици бр. 15, у згради кoja je саграђенa 1906. године као двојна породична стамбена зграда у власништву породице Сибиновић, некадашњих власника рудника „Добра срећа“ у Вини.

contentmap_module

Зграда Завичајног музеја

Завичајни музеј Књажевац налази се у Карађорђевој улици бр. 15, у згради кoja je саграђенa 1906. године као двојна породична стамбена зграда у власништву породице Сибиновић, некадашњих власника рудника „Добра срећа“ у Вини.

Данас је овај објекат споменик културе. Припада врсти културних добара грађанске архитектуре са стилским карактеристикама значајним за период са почетка 20. века.

У циљу да се споменик културе ревитализира и тиме обезбеди простор неопходан за адекватно чување, научно истраживање и презентацију музејских предмета, све то у складу са захтевима модерне музеологије и савременог посетиоца, јавила се потреба за мењањем дотадашње застареле музејске концепције у нову, која би додатно ангажовала посетиоце да активно учествују у едукацији и садржајима музеја. Пројекат санације, ревитализације и реконструкције споменика културе, архитекте Симе Гушића, израђен је у Заводу за заштиту споменика културе Ниш.

При самој ревитализацији споменика, обзиром на значај и функцију објекта, водило се рачуна о очувању битних историјских карактеристика, аутентичног изгледа спољашњег дела зграде, њене локацијске диспозиције, симетричности објекта и његове секундарне пластике, док су се битне промене односиле на унутрашњи простор и то углавном у смислу стварања једног јединственог простора у односу на претходне интимне одељке стамбене куће. Овим се избегло идвојено излагање музејског материјала, у виду збирки, тако да се сада у обједињеном музејском простору излаже недељив програм са истакнутим појединим подцелинама или детаљима. Ова музејска поставка, одређена концепцијом музеја, има завичајни карактер али не и локалну искључивост, већ је отворена за комуникацију са ширим подручјем и догађајима који условљавају појаву новог музејског материјал, чији би садржај био променљив у односу на нова научна сазнања.
    
Музејска поставка је требало да обухвати хронолошки и тематски изложене оригиналне предмете, или изузетно копије предмета из овог краја који се чувају у музејима Београда, Ниша и Зајечара, приказане као културно-историјске подцелине: природа и људи, праисторија књажевачког краја, протоисторија-предримско доба, римско доба, Византија-Словени, Средњи век, нумизматика, доба Турака, борба за ослобођење од Турака, Први и Други устанак, Гургусовац и Гургусовачка кула, Српско-Турски ратови 1876-1878, Тимочка буна, раднички покрет 1895-1918, раднички покрет 1918-1941. Овим би била омогућена целовита интерпретација природних богатстава, културно-историјског наслеђа, али и укључивање музеја као активног чиниоца у културном животу града и у образовању његових становника и посетилаца. Ипак, ова поставка није до краја изведена према приказаном синопсису.

Зграда Завичајног музеја

Обзиром на недостатак средстава, према поменутом пројекту надлежног завода уређено је само лево крило објекта. У овом простору биле су изложене природњачка, геолошка, археолошка збирка од праисторије до средњег века, део збирке оружја из различитих периода. Поред тога ту је био изложен део етнолошке и културно-историјске збирке. Испоставило се да простор као и коришћене витрине за излагање нису довољни да се прикаже веома богат и разноврстан фонд Завичајног музеја. Нова поставка отворена је 26. октобра 1996. године. Преостало је да се према поменутом пројекту изврши адаптација и уређење другог, десног крила зграде којим би се обезбедио простор за излагање културно-историјске, етнолошке и уметничке збирке, као и галеријски вишенаменски простор.
 
2001. године средствима Министарства културе започињу се радови на санацији, адаптацији и ревитализацији десног крила објекта у Карађорђевој 15. На спрату је након завршетка радова обезбеђен простор за излагање поменуте грађе која би даље хронолошки приказала развој књажевачког краја, представљањем специфичних елемената традиционалне сеоске и грађанске културе. У приземљу зграде формиран је и изложбени простор. 2005. године набављене су и неопходне витрине за излагање, а према синопсису Душице Живковић, музејског саветника етнолога музеја и архитекте Бранке Боројевић Џокић и стручних сарадника из музеја: академског сликара мр Драгослава Живковића, кустоса археолога Бојане Илијић и етнолога Јелене Куртић конципирана је и делом постављена етнолошка поставка, а уз стручну помоћ вишег кустоса етнолога Сузане Антић из Народног музеја Књажевац. Предмете је за поставку припремио покојни конзерватор Завичајног музеја Књажевац Васил Тодоров, док је мањи део материјала обрадио Томислав Живковић конзерватор-техничар. Фотографије које у сталној поставци снимио је Саша Милутиновић.

Галерија

Посебно благо књажевачког музеја представља етнолошка збирка двопређних чарапа, откупљена од Видосаве и Светозара Поповића, заслужних колекционара. Збирку највећим делом чини 675 етнографских предмета са краја 19. и почетка 20. века и јединствен албум у свету са 240 чарапа нацртаних у природној боји и величини, као и албум орнамената у боји и црно-белој техници. Она ће бити изложена као виртуелни Музеј чарапа у оквиру сталне поставке музеја према концепту Душице Живковић.

Ново време и нова политика куће утицали су на формирање још једног одељења које се бави едукацијом и односима са јавношћу. Галеријски простор по отварању представља жилу куцавицу музеја. Сви програми новоформираног одељења као и  изложбе, а о којима ће бити речи у посебном тексту, реализују се највећим делом баш  у овом простору.

 

Након делимичног уређења и дворишног простора омогућена је жива културна делатност. Бројне музичке, књижевне вечери, презентације и промоције, креативне радионице одржавају се од пролећа до јесени у дворишту Завичајног музеја.

У време када у музеју нема неког тематског програма или изложбе, захваљујући љубазности књажевчанина Момчила Моше Тодоровића, власника Галерије "Радионица душе" у Београду, већ више од једне деценије излажу се дела неких од најзначајнијих савремених српских сликара као и оних који су стварали и у 20. веку попут Пеђе Милосављевића, Љубице Цуце Сокић, Милана Коњовића, Миливоја Николајевића, Александра Цветковића, Даде Ђурића, Уроша Тошковића и многих других.

Двориште музеја